In memoriam

 

Др Милош Зеремски, научни саветник Географског института „Јован Цвијић“, у пензији, преминуо је 24. августа 2011. године. Сахрањен је у родном месту Турији.

Рођен је у Турији (Србобран) 26.новембра.1926. године, у породици пољопривредника. Основну школу завршио је у месту рођења а четири разреда грађанске школе у Србобрану 1941. године. За време рата није похађао школу. Од децембра 1944. до септембра 1945. године провео је у НОВ и ПОЈ и ЈНА. По демобилисању наставио је гимназију у Новом Саду у којој је положио виши течајни испит 1948. године. Исте године уписао се на Географску групу ПМФ у Београду коју је завршио 1952. године са просеком 9,75. Од септембра 1952. до фебруара 1953. године био је наставник мешовите гимназије у Врбасу а затим асистент на Географском заводу ПМФ у Београду за предмет Геоморфологија. Степен доктора наука стекао је 1960. године. На катедри географије провео је 10 година, да би крајем 1963. године прешао у Географски институт „Јован Цвијић“ САНУ у звању научни сарадник, затим виши научни сарадник од 1968. и научни саветник од 1974. године. У периоду 1987–1989 године био је директор Института у коме је остао све до свог пензионисања 1991. године.

Научна каријера професора Милоша Зеремског започела је 1951. године и трајала је читавих 60 година. Одлазак у пензију за њега није представљао и прекид у научном раду. Управо оне свеске омогућавале су му да и упозним годинама живота има довољно материјала са непосредних теренских истраживаја. 60 година је јако дуг период у коме је савестан и науци посвећен човек, као што је био професор Зеремски, могао остварити значајне научне резултате. А професор Зеремски је то управо остварио. Објавио је на десетине научних радова и бројне монографије. Готово да нема дела Србије који није био предмет његових истраживања. Занимљиво је истаћи да је предмет истраживања професора Зеремског био и рељеф Месеца и Марса. Његово научно интересовање било је везано за физичку географију. Допринос који је дао у радовима теоријсог карактера огледа се у обогаћивању геоморфолошке терминологије, терминима којих до тада није било у домаћој научној литератури. Опште геоморфолошке студије обухватиле су проучавања Старе Рашке, низијски рељеф Војводине, еолски рељеф Подунавља, планину Тару и друго.

На почетку каријере бавио се актуелним проблемом односа абразионих и флувио-денудационих тераса. Дао је значајан допринос у типологији епигенија и псеудоепигенија. Посебну пажњу изазивају његови радови о аутопиратеријама и подземним пиратеријама. За професора Зеремског може се рећи да је био ангажовани геоморфолог, који је помно пратио и брзо реаговао на нагле, екцесивне геоморфолошке промене у Србији. Био је на месту великих природних катастрофа: клизишта у долини Височице, Владичиног Хана, а писао је и о земљотресу који је задесио приморје Црне Горе. Указивао је на негативне последице експлоатације камена на будући рад хидроелектране „Рас“. Бавио се и проблемом пребацивања вода са Пештера у слив Увца, а ради повећања дотока воде за Лимске хидроелектране. Његовом негативном оценом о пребацивању вода са планине Таре у слив Дервенте избегнуте су велике штетне последице за овај простор. Занимљиво је истаћи да се професор Зеремски применом детаљног геоморфолошког картирања индиректно бавио и историографијом. На позив Републичког завода за заштиту историјских споменика Србије одредио је место на коме је одржана свечана скупштина Првог српског устанка у Орашцу. Бавио се и климатском геоморфологијом, са посебним освртом на плеистоцене криогене процесе у Србији. Тема о којој се врло мало писало тада, а и данас. Оставио је значајан траг у проучавању леса, облицима у лесу, хроностратиграфији леса, лесним заравнима и уопште о еолском рељефу Србије.

А какви су били радови професора Зеремског? Имали су препознатив стил, карактеристичан управо само за њега. Готово сваки рад имао је у прилогу геоморфолошку карту. Медјутим, та карта није била прилог, она је била рад у раду. Јасна, прецизна, са обиљем података и на десетинама картографских јединица ове геоморфолошке карте изискивале су посебну пажњу. Оне као да нису пратиле текст, већ обратно, текст је пратио њих. Поред свих ових набројаних поља истраживања и великог броја овом приликом не споменутих радова, две области интересовања обележиле су научно ставаралаштво професора Зеремског. То је област структурне, односно тектонске геоморфологије, неотектонике и савремене тектонике са једне стране и геоморфолошко картрање са друге стране. Он је њима дао посебан печат и посебан значај у географској литератури Србије. Може се слободно реће да без радова професора Зеремског наше знање о тектонском рељефу Србије би било врло оскудно. Извршио је морфоструктурну поделу Југославије сагласно новој тектонској подели. Издвојио је типове морфоструктура у рељефу Западне Србије. Проучавао је холоцене епирогене покрете Сремске лесне заравни. Истраживао је неотектонске процесе у рељефу источне и западне Србије и Шумадије. Као резултат тих истраживања је изузетно богата терминологија коју је професор Зеремски развио и јасно дефинисао.

Геоморфолошко картирање није била смо још једна активност професора Зеремског. То је била његова љубав. Можда и зато што је то спој слике и рељефа, две теме које су определиле његов стваралачки живот. Савез географских институција Југославије поверио је професору Зермском да сачини пројекат за рад на систематизованом геомрфолошком картирању Југославије. Научни симпозијум који је поводом тога одржан 1975 године дао је теоријску основу за почетак геоморфолошког картирања. Од тог периода па скоро до самог краја живота професор Зеремски је руководио геоморфолошким картирањем простора Србије у оквуру Одбора за геодинамику САНУ. Сем што је окупио тим истраживача он је у врло оскудним материјалним условима енергичношћу и упорношћу одржавао овај пројеката више од 30 година. Сем тога професор Зеремски самостално реализује Геоморфолошку, морфоструктурну карту Србије размера 1:500 000. Непосредно по распаду СФРЈ из штампе је изашла геоморфолошка карта СФРЈ размера 1:500 000. У њеној изради учествовао је велики број геоморфолога из свих република, а руководилац израде и уредник био је професор Зеремски.

Био је члан Одбора за крас и спелеологију САНУ. Мењали су се председници, али је професор Зеремски више од три деценије остајао као секретара Одбора. Енергичношћу и упорношћу, сталним подстицајем чланова Одбора успео је да реализује 9 зборника радова. Без његове упорности рад Одбора био би вероватно сасвим другачији. За богат научни рад добио је бројне награде и признања. Радове које нам је оставио професор Зеремски постали су трајна научна вредност и основа за наредна геоморфолошка истраживања Србије. У овим радовима будуће генерације геоморфолога могу наћи инспирацију, научну методологију и оно што је најважније, исправан однос према науци и научном истраживању. Зато смо професору Зеремском дубоко захвални.

Говор на комеморативном скупу, одржаном 23.11.20111. год., у сали 1, САНУ, Кнеза Михаила 36.

др Предраг Ђуровић

 

 

Професору др Милошу Зеремском, сликару, који је Сорабе лужницке сматрао Дондима уз обалу Балтика, заправо Тантима вершовским ...

Даме и господо, уважени академици, драги пријатељи, поштовани и поносни чланови породице Зеремски, одавно сам сит истина пуних туге и све више болом сабијен, јер одлазе свакодневно добри људи као листови што их јесен живота разапиње налик птицама које морају да слете, да себе слегну, или оду бесповратно у слојевитости мена и годишњих доба.

Негдањи сусрет са живахним, веселоликим и збороречитим Милошем као да беше јуче, Он у оделу смирене сијене, одувек у оделу и оделима према времену и личном осећању, сав у једној од боја које истичу чистоту, господство и биће европског човека, а ја: у фармеркама, мајица црвена са кратким рукавима, кошуља карирана-париско плава, патике плавкасте и раздрљен риболовачки прслук модре боје, баш овде у срцу Старог града. ... Добар дан лепи и добри човече, уређен си као дечко, а момчина Ти јеси, рекох! Свака част, Мишко! „Скромност је врлина која људе краси, морамо је чувати да се не угаси“... Знаш ко је то рекао? ... „Скромност је једна виша духовност, уствари, једна супериорност“, е то су рекли паметнији од мене.

Кратак мук, мудар тајац. Обоје истовремено мислимо на све што постоји у огњу који зовемо Живот или живљењем увезаних тренутака до звезданог ћутања. Згледањем у очи знамо да: „Ситнице чине савршенство, али тајеви од савршенства нису ситница“. И теку уобичајена питања о породичном стању, о послу за плату, у намерама чији је циљ стваралаштво, и шта је ново од севера до југа наше словесности крвљу заклетом. … Знамо да случајности треба заслужити. Такође бива и са величином човека редом у следу маглијског омеђења, уз Геине сфере и природне силе Плаве планете, на разним пропланцима ума где су уображени спокоји. Казао би:

Све траје редом у звонкости тројства

1. Предање је истина са преиспитивањем, или за исто,

2. Наука је потреба као вечити освит о смисленом трајању и

3. Љубав је непресушни извор стварања као воде у изданима.

Високо сферно чело и од безмерне љубави обла ширина мишљења, тик уз обрве исијаваху му узнос личнога тројства (најчешће на трећи степен):

1. Јединственост живота вреди због:

1. 1. Љубави према стварном као истинитости и моћи знања,

1. 2. Љубави за домом и потомством, јер све има корене и

1. 3. Љубави упоређивања реда и добара.

2. Једино је у једномном све ради:

2. 1. Постања које наставља врлине чојства и почело скромности,

2. 2. Јединствености смисла у потрази за поступцима и начином који доказују односе природе у човеку и човека према науци и

2. 3. Надања да уложени сати целовитих година мишљења нису били узалудни тунелом који се завршава светлошћу новог путовања.

3. Јасно поштовање традиције кроз искуства света је:

3. 1. Вера у стварање културног добра,

3. 2. Воља за баштињењем обичајних предмета са обележјима порекла и

3. 3. Преданост мирјанском јунаштву...

Из дворишта детињства убрао је пространства за свој изричити пут сликом преко учењаштва до образоватеља, живописним редом, тако што је једино смисаоност јасна да:

– Живот вреди због љубави,

– Порекло наде је бескрајна жеља и

– Предана вера у поштовању нема границе.

Са напрслих плоча цивилизација које постоје у географској истини о слегу физичко-хемијског порекла, о физичким менама и хемијским појавама где су настали невероватни облици, врсте, једињења и богатство обојеног што чине ред, једноставније речено, науке нема без човека који себе не означи:

– Љубављу као светом традицијом,

– Потрагом за знањем кроз облике живљења и

– Вером да дух има срце следа и јуначку част.

Милош Зеремски је слично Црњанском разумео тлапњу и муку Србаља у пустари Војводине, њене шикаре, баре, дине, муљеве, преживела озерца, језерца, жива блата, висоравни, реке, изреке као зареке, са свим црним размирицама и ратовима без бољитка. Из те коже се није могло ни отићи, јер тело чине „све патње и боли рода свога“... Попут паора љубио је сваку стопу земље ове: леније, атаре, запреге, салаше, бразде, разнобиље, живе врсте, каљуге, макадаме, освите, смрзла јутра, заласке сунца и све крваво зарађено поштеним знојем, а сликарство најпосебније... Зашто? Мирно то, зато јер је тако тачно.

Сликарство је лутање душе утробом слутње и обрнуто. Скитња и трагање темељно, али срчано у лепотама постојања, окружења и у сликама врснога где је господар природно трајање разнородних облика и ствари као вечито испитивање, себе и материјалности. Често бива ништ! Нека је побуна као све или нешто слично. Исто је и са писањем, све или ништа! Речи су међаши, чеке, стражаре одакле се пребира бојење или одумире силина због свега. То је борба задата од смрти, а можда и тежа до тога. ... У слици су изричите мисли обојене снажно, све! Све, све једнако, истоимено и одједном, без двоумљења као обрнутим редом. ... Иза и испред своје Турије, изван ње и са њом вечном у себи, Милош очит, нарочит и велемајсторски посебан путује да се свет рукује, слаже тешке и тужне истине по својој ћутљивој полици окрећући се животу давања, а има себе пронађеног у бојама физике и облицима хемије, речју, кажом или живописање четком. Разноврсје записа сачинио је промишљеним нервом у цртежу, композицијама зачуђујуће неусиљености и потезима боја које су се дозивале, слагале са суштином света обавијајући непоновљиве тренове, све као у привиду пуноће, а ипак стварно у прозрачној мекоти стварања, по законима пуноће замишљаја, редом без поговора.

Волео је средњи формат јер све потиче из средине, а средина је увек ту, велика само колико је весела и испуњена са четири стране. Био је господар пространства и масености као живи вулкани који опомињу човека. Сликао је често у средњем светлосном кључу, мада су му необичне слике и из високог валерског сазвучја. Може бити да нема слика са дубоким тоналитетом, или се не сећам, засигурно. Имао је у сликама паралелни свет своје струке:

– Романтичарски цртеж,

– Композицију изаткану поетским реализмом,

– Импресионистички поступак сликања,

– Контролисано одушевљење експресионисте и

– Емотивну интелигенцију господске геометрије.

Путовао је тако као велика и чиста река, без претњи, са обиљем врста, облика живота, а био је попут Каспијског језера или Балтичког мора, сав од редоследности, уредне лакоће. Био је буј природних лепота и епски бруј историјских чињеница. ... Клањајући се Милошу Зеремском, жалим што нисам стоструки ја са по четири руке, па има и приде да се стидим што ни на једној шаци немам више од пет прстију како бих тим збиром огласио количину Мишкових добара, његову ученост, збиљу људевитог господства, образоватељску племенитост и живописања. Беспомоћан сам (а иначе нисам био одличан), и сам сам сличењу као притока његовог тока. ... На ово би тихо рекао:

– Нема жита без кукоља.

– Ни кукоља без бунике.

– Нити бунике а да жита нема.

– Галаксија личи на жито са великим Ж.

– Мудрост у човеку је кукољ.

– Буника је побуна у коначном реду...

– А и живота нема без умирања!

Говорио је Милош Зеремски лаконски, често, бистрог погледа, смирен као да се родио у Спарти или међу Етрурцима потекао, а вечито благи осмејак красио му јасан образ који је ткао сусрете, градио дружбе, волео породицу као природу науке и своје порекло као слике детињства у дворишту части.

Даме и господо, уважени академици, драги пријатељи, поштовани и поносни чланови породице Зеремски, одавно знамо светове истина, пуне туге и свеколиких ненадања, болом смо савијани, јер одлазе свакодневно добри људи, што их јесен живота разапиње као листове прстоликих или околиког записа до језичака, слажући све за слојевитост мена, годишњих доба, деценија, векова, миленија или скроз обрнуто.

Говор на комеморативном скупу, одржаном 23.11.20111. год., у сали 1, САНУ, Кнеза Михаила 36.

Милорад Драгов Д. Ј. Н. Ј. Н. З. Бубања, Васојевић из Врбаса, пречански скитар, сликар, заљубљеник огледања и праведник ћириличног срца...