Милисав В. Лутовац

milisav lutovac

МИЛИСАВ В. ЛУТОВАЦ, дописни члан, последњи Цвијићев непосредни ђак. Рођен је 7. марта 1901. године у селу Дапсићи крај Берана, а умро августа 1988. године у Београду. После завршене основне школе и гимназије у Беранама 1924. године студирао је на географској групи наука на Београдском универзитету. Дипломирао је 1928. године. Још прве године студија запазили су га универзитетски професори Јован Цвијић, Јован Ердељановић и Боривоје Ж. Милојевић, па је према њиховим упутствима после дипломирања и једногодишњег рада у Географском семинару Универзитета у Београду, положио докторски испит новембра 1929. године.

Наставно-педагошки рад почео је као суплент у Другој мушкој гимназији у Београду. После двогодишњег службовања на конкурсу је изабран  за питомца француске владе ради усавршавања у антропогеографији и привредној географији на Сорбони у Паризу. На завршетку ових студија, у периоду од 1931. до 1935. године, под руководством истакнутог географа-научника А. Деманжона одбранио је и свој други докторат (дисертација: La Métohija, Étude de géographie humaine) са највишом оценом (très honorable). По повратку у отаџбину наставио је са радом као професор у Другој мушкој гимназији у Београду, а затим 1937. године изабран је за ванредног професора новоосноване Економско-комерционалне високе школе (Економског факултета).

После Другог светског рата био је професор у Шестој мушкој гимназији у Београду и у Војногеографском училишту при Војногеографском институту. У јуну 1948. године додељен је на рад Географском институту САН, у коме је касније био његов дугогодишњи директор. У јануару 1949. године постављен је за научног сарадника, затим за вишег научног сарадника 1950. и научног саветника 1959. године. Од 1958. године био је редовни хонорарни професор, а од 1961. године и стални редовни професор на Филозофском факултету у Београду, и шеф катедре за етнологију, а предавао је и антропогеографију и економску географију. Исте године, 21 децембра 1961. изабран је за дописног члана Српске академије наука.

Основну проблематику научног рада Милисава Лутовца чини друштвена географија у ширем смислу (антропогеографија, економска географија, регионална географија и географија градских насеља). У то време он је био најистакнутији економски географ у нас, односно пионир у овој географској дисциплини, са оригиналном концепцијом међуусловљености и повезаности природних и друштвених чинилаца географске средине. Исто тако значајне научне резултате постигао је на антопогеографким проучаванима, као настављач Цвијићеве антопогеографске школе, у којима је за разлику од дотадашњих истраживача истицао већи  привредногеографски и јачи социолошки значај. Од осталих научних активности бележи запажене резултате у области регионалне географије, коју хармонично повезује са економском географијом, и антропогеографијом у комплексну и складну целину. Поред наведеног, бавио се и синтетичким проучавањем миграција и етничких процеса становништва, уз то живо пратећи промене и преображај просторног пејзажа изазване новим привредним и друштвеним кретањима у земљи.

Милисав Лутовац је имао врло широко научно интересовање и по тематици и по простору, а нарочито је значајно што су сва његова испитивања била везана за теренски рад и то у врло мало познатим и тешко приступачним крајевима. Тежио је да на терену постави јасне хипотезе и нађе адекватна решења показујући изузетне способности за тачна опажање и разлучивање битног од споредног, пишући концизним стилом и са особеном лепотом језичког израза.

Радио је у два одељења Српске академије наука и уметности: Природно математичком одељењу и Одељењу друштвених наука. Био је председник Одбора за топономастику у Међуакадемијском савету. Радио је поред Географског и у Етнографском институту САНУ и у оба института је био председник Научног већа. Био је члан Академијског одбора за прославу стогодишњице рођења Јована Цвијића и одбор му је поверио редакцију Цвијићевог зборника и рад на издању Цвијићевих дела. Био је активни члан Српског географског друштва, као члан управе и уређивачког одбора, па му је друштво на годишњој скупштини 1966. године доделило Медаљу „Јован Цвијић“. Поводом тридесетогодишњице Географског института „Јован Цвијић“ САНУ 1977. године додељена му је „Повеља захвалности“ за свој дугогодишњи рад. Добитник је у то време и ширих друштвених признања значајне 13-јулске награде Скупштине СР Црне Горе и 7-јулске награде Скупштине СР Србије.

Најважнији радови:

– Сточарство на Сињајевини, Београд, 1932.

– Слив Млаве, Београд, 1954.

– Иванградска (Беранска) котлина, Београд, 1957.

– Миграциони процеси у Југославији, Београд 1969.

– Географски и политичко-географски значај Покрајине Косова у Србији, Београд 1972.